O telu često razmišljamo kao o nečemu što treba da bude zdravo, snažno, odmorno ili da izgleda na određeni način. Primećujemo ga kada nas zaboli, kada smo nezadovoljni njegovim izgledom ili kada više ne može da prati tempo koji smo sebi zadali.
Mnogo ređe obraćamo pažnju na to kako se u svom telu osećamo.
Možemo govoriti da smo dobro, dok su ramena podignuta i dah plitak. Možemo pristati na nešto, a istovremeno osetiti stezanje u stomaku. Možemo verovati da nam odmor nije potreban sve dok nas umor ne zaustavi.
Telo ne daje gotova objašnjenja, ali učestvuje u svakom našem iskustvu.
Telo nije odvojeno od onoga što osećamo
Misli, osećanja i telesne reakcije nisu tri potpuno odvojena sveta. Kada smo uznemireni, menja se disanje. Kada se osećamo sigurnije, može da popusti napetost koju ranije nismo ni primećivali. Kada razgovaramo o nečemu važnom, glas može postati tiši, pokreti sporiji ili telo nemirnije.
U geštalt pristupu telesno iskustvo nije zagonetka koju terapeut treba da protumači umesto osobe. Stezanje u grudima nema jedno univerzalno značenje, kao što ni nemir ili umor ne govore svima isto.
Važno je šta ta reakcija predstavlja za konkretnu osobu, u konkretnom trenutku.
Zato pitanje nije samo: „Šta ova reakcija znači?“, već i: „Šta sada primećujem i kako je biti sa tim?“
Kada izgubimo kontakt sa telom
Ponekad naučimo da telesne signale sklanjamo u stranu. Nastavljamo da radimo iako smo iscrpljeni. Ne primećujemo glad dok ne postanemo razdražljivi. Zadržavamo dah dok pokušavamo da ostanemo mirni ili prelazimo preko neprijatnosti jer verujemo da nije dovoljno važna.
To ne znači da nam telo šalje skrivene poruke koje samo treba pravilno dešifrovati. Često jednostavno pokazuje da se nešto događa i da naše iskustvo zaslužuje pažnju.
Udaljavanje od tela nekada je bilo korisno. Možda nije bilo prostora da pokažemo strah, ljutnju, bol ili potrebu za odmorom. Možda smo rano naučili da nastavimo dalje, budemo jaki ili ne opterećujemo druge.
Takav način može dugo da funkcioniše. Ipak, vremenom može postati teško da prepoznamo šta nam je potrebno i gde su naše granice.
Primećivanje bez pritiska
Uspostavljanje boljeg odnosa sa telom ne znači da moramo neprestano da analiziramo svaki osećaj. Nije cilj ni da se nateramo da volimo svaki deo svog tela ili da odmah promenimo način na koji ga doživljavamo.
Početak može da bude jednostavniji.
Možemo primetiti kako sedimo dok govorimo o nečemu važnom. Da li zadržavamo dah? Da li postoji potreba da se približimo, udaljimo ili napravimo pauzu? U kom trenutku se napetost pojavljuje, a kada postaje slabija?
Takva pitanja ne služe da proizvedu „tačan“ odgovor. Ona usporavaju automatsku reakciju i pomažu nam da ostanemo malo duže uz sopstveno iskustvo.
Telo i lične granice
Odnos sa telom povezan je i sa načinom na koji prepoznajemo svoje granice.
Pre nego što kažemo da nam nešto ne odgovara, možemo osetiti nelagodnost, nemir ili potrebu da se povučemo. Ako smo navikli da takve reakcije zanemarujemo, može nam biti teško da razlikujemo ono što zaista želimo od onoga što prihvatamo iz navike, straha ili očekivanja.
Kada počnemo pažljivije da primećujemo sopstvene reakcije, granica ne mora više da se pojavi tek kroz svađu, iscrpljenost ili potpuno povlačenje. Možemo je prepoznati ranije i pokušati da je izrazimo jasnije.
To ne znači da će svaki odnos odmah postati jednostavniji. Znači da u kontaktu sa drugima imamo više informacija o tome šta se događa i šta nam je potrebno.
Telo u psihoterapijskom razgovoru
Telesno iskustvo može postati deo psihoterapijskog razgovora onda kada je to osobi prihvatljivo i korisno. Nekada je dovoljno samo primetiti promenu u disanju, položaju tela ili tonu glasa dok govorimo o određenoj temi.
Ne pokušavamo da reakciju uklonimo što pre niti da joj unapred pripišemo značenje. Zajedno istražujemo kako je osoba doživljava i sa čim je povezuje.
Iz tog primećivanja može da nastane jasniji kontakt sa osećanjima, potrebama i granicama. Ne zato što telo poseduje sve odgovore, već zato što je ono deo načina na koji živimo svoje iskustvo.
Telesne tegobe, bol i nagle promene u funkcionisanju uvek zaslužuju i odgovarajuću medicinsku procenu. Psihoterapijski razgovor nije zamena za pregled i lečenje, ali može da pruži prostor za istraživanje načina na koji doživljavamo svoje telo i odnos koji prema njemu gradimo.
Ne moraš unapred da znaš kako da opišeš ono što primećuješ. Razgovor može da počne i jednostavnom rečenicom: „Ne znam tačno šta se događa, ali osećam da moje telo već neko vreme pokušava da uspori.“