Postoje periodi u kojima imamo utisak da stojimo u mestu. Znamo da nam nešto više ne odgovara, ali ne uspevamo da napravimo korak dalje. Razmišljamo, vraćamo se istim pitanjima i tražimo odluku koja bi konačno donela olakšanje.
Zaglavljenost se može pojaviti u odnosu, na poslu, pred važnom odlukom ili u načinu na koji doživljavamo sebe. Nekada je jasno šta želimo da promenimo, ali ne znamo kako. Ponekad ni to nije sasvim jasno — osećamo samo nezadovoljstvo, napetost ili utisak da živimo na način koji više nije naš.
Kada svaki izbor nešto košta
Odluka često izgleda jednostavno tek kada je posmatramo sa strane. Osoba koja pokušava da je donese istovremeno vidi ono što može da dobije i ono što bi mogla da izgubi.
Ostati u poznatom može da znači sigurnost, pripadnost ili očuvanje važnog odnosa. Promena može da donese više slobode, ali i neizvesnost, odgovornost ili strah od reakcije drugih ljudi.
Zato zaglavljenost nije uvek nedostatak odlučnosti. Nekada se nalazimo između dve potrebe koje su nam podjednako važne. Želimo bliskost, ali i više prostora za sebe. Želimo promenu, ali ne želimo da izgubimo sigurnost koju poznato pruža.
U takvoj situaciji nije dovoljno reći sebi da moramo samo da presečemo.
Ono što nas je nekada štitilo
Načini na koje danas reagujemo često nisu nastali bez razloga. Povlačenje, odlaganje, ćutanje ili pokušaj da sve držimo pod kontrolom možda su nam nekada pomagali da sačuvamo odnos, izbegnemo sukob ili podnesemo okolnosti koje nismo mogli da promenimo.
Problem nastaje kada isti način nastavimo da koristimo i onda kada nam više ne pomaže.
Možemo razumeti da bi trebalo da kažemo „ne“, a ipak pristanemo. Možemo želeti bliskost, ali se povući čim odnos postane važan. Možemo dugo pripremati promenu, a zatim pronaći još jedan razlog da je odložimo.
Takvo ponašanje lako proglašavamo slabošću. Međutim, korisnije je da se zapitamo čemu ono služi i od čega pokušava da nas zaštiti.
Šta primećujemo sada
Kada pokušavamo da rešimo zaglavljenost samo razmišljanjem, često se vrtimo unutar već poznatih objašnjenja. Geštalt pristup zato usmerava pažnju i na ono što se događa u sadašnjem trenutku.
Šta osećamo dok govorimo o promeni? Šta se događa u telu? Koja misao se ponavlja? Šta želimo da uradimo, a šta nas zaustavlja? Kako očekujemo da će drugi reagovati?
Odgovori ne moraju da se pojave odmah. Sam čin primećivanja može da nam pomogne da jasnije vidimo sukob koji se odvija u nama.
Ponekad tek tada prepoznamo da ne čekamo savršenu odluku, već dozvolu, sigurnost ili potvrdu da svojim izborom nećemo razočarati nekoga ko nam je važan.
Mali prostor za drugačiji izbor
Promena ne mora da počne velikim potezom. Može da počne time što ćemo jasnije izgovoriti ono što želimo, primetiti trenutak u kojem se povlačimo ili zastati pre nego što ponovo postupimo po navici.
Cilj nije da sebe nateramo na kretanje po svaku cenu. Važnije je da razumemo gde se trenutno nalazimo i šta nam je potrebno da bismo napravili korak koji možemo da podržimo.
Zaglavljenost tada prestaje da bude dokaz da sa nama nešto nije u redu. Ona postaje mesto na kojem se sreću naše potrebe, strahovi, iskustva i mogućnosti.
Kada ih jasnije vidimo, može da se pojavi i malo više prostora za izbor.
Ako se prepoznaješ u ovom iskustvu, ne moraš unapred da znaš kako da ga objasniš. Razgovor može da počne upravo od osećaja da već neko vreme stojiš na istom mestu.