Želja za promenom često počinje rečenicom: „Ne želim više da budem ovakav.“
Ne želimo da budemo nesigurni, preosetljivi, ljuti ili neodlučni. Želimo da prestanemo da se povlačimo, odlažemo važne odluke ili ponavljamo iste obrasce u odnosima.
Zamišljamo drugačiju verziju sebe i pokušavamo da joj se približimo. Postavljamo nova pravila, donosimo odluke i obećavamo sebi da ćemo sledeći put reagovati drugačije.
Ponekad to pomaže. Međutim, dešava se i da svaki novi pokušaj postane još jedan razlog za nezadovoljstvo sobom.
Kada promena postane novi pritisak
Težnja ka promeni lako može da se pretvori u unutrašnju borbu.
Jedan deo nas želi da bude spontaniji, hrabriji ili odlučniji. Drugi deo se povlači, okleva ili pokušava da zadrži poznati način funkcionisanja. Umesto da upoznamo oba dela, pokušavamo da jedan od njih pobedi.
Govorimo sebi da moramo da budemo snažniji, smireniji ili sigurniji. Kada u tome ne uspemo, zaključujemo da se ne trudimo dovoljno.
Tako promena, koja je trebalo da donese više slobode, postaje još jedan zahtev kojem pokušavamo da udovoljimo.
Ono što želimo da promenimo nije nastalo bez razloga
Ponašanje koje nam danas smeta često je nekada imalo važnu ulogu.
Povlačenje je možda pomagalo da izbegnemo sukob. Kontrola je donosila osećaj sigurnosti. Ćutanje je čuvalo odnos u kojem nije bilo dovoljno prostora za naše potrebe. Stalna aktivnost pomagala je da ne ostanemo sami sa neprijatnim osećanjima.
To ne znači da takav način i danas moramo da zadržimo. Znači da ga ne možemo razumeti ako ga posmatramo samo kao manu koju treba ukloniti.
Pre nego što pokušamo da nešto promenimo, korisno je da primetimo kako je taj obrazac nastao, čemu služi i šta pokušava da sačuva.
Prihvatanje nije odustajanje
Prihvatiti ono što sada jeste ne znači pomiriti se sa svim okolnostima niti odustati od želje za drugačijim životom.
Prihvatanje znači da pokušavamo da vidimo svoje trenutno iskustvo bez neposrednog zahteva da ono bude drugačije.
Mogu da primetim da sam ljut, a da ne moram odmah da se osudim zbog ljutnje. Mogu da priznam da se plašim promene, iako je istovremeno želim. Mogu da vidim da ostajem u odnosu koji mi ne odgovara, pre nego što budem spreman da odlučim šta ću sa tim saznanjem.
Kada prestanemo da trošimo svu snagu na poricanje onoga što osećamo, dobijamo više mogućnosti da razumemo šta nam se zapravo događa.
Promena počinje jasnijim kontaktom sa sobom
U geštalt pristupu promena se ne posmatra samo kao ostvarivanje unapred postavljenog cilja. Važan deo procesa predstavlja razvijanje svesnosti o tome kako živimo sada.
Šta se događa neposredno pre nego što se povučemo? Kako prepoznajemo da nam je neka granica pređena? Šta osećamo dok pokušavamo da kažemo „ne“? Čiji glas čujemo kada sebi govorimo da nismo dovoljno dobri?
Takva pitanja ne nude brz recept. Ona nam pomažu da primetimo trenutak u kojem poznati obrazac nastaje.
Kada taj trenutak postane jasniji, reakcija više nije potpuno automatska. Između onoga što se događa i našeg odgovora može se pojaviti mali prostor za drugačiji izbor.
Ne moramo odbaciti jedan deo sebe
Često istovremeno želimo dve naizgled suprotne stvari.
Želimo bliskost, ali i slobodu. Promenu, ali i sigurnost. Želimo da budemo viđeni, ali se plašimo procene. Jedan deo želi da krene napred, dok drugi još nije spreman da napusti poznato.
Ako pokušamo da jedan deo proglasimo dobrim, a drugi lošim, unutrašnji sukob postaje snažniji. Važnije je da upoznamo obe strane i razumemo šta svaka od njih pokušava da postigne.
Promena tada ne nastaje tako što smo pobedili sebe. Može da nastane kada više ne moramo da ulažemo istu snagu u unutrašnju borbu.
Promena kao posledica, a ne naredba
Ne možemo uvek direktno narediti sebi da prestanemo da se plašimo, postanemo sigurniji ili konačno donesemo odluku.
Možemo, međutim, da upoznamo način na koji stvaramo i održavamo svoje iskustvo. Možemo da primetimo šta izbegavamo, šta nam je potrebno i kakvu podršku tražimo.
Ponekad se promena dogodi tek kada prestanemo da pokušavamo da što pre postanemo neko drugi.
Ne zato što smo odustali, već zato što smo dovoljno jasno videli ko smo, gde se nalazimo i šta nam je u ovom trenutku moguće.
Ako dugo pokušavaš da promeniš isti deo sebe, razgovor ne mora da počne novim planom. Može da počne pitanjem: „Šta se sada događa sa mnom dok pokušavam da budem drugačiji?“