Ponekad nam se čini da ćemo razumeti sebe tek kada pronađemo precizno objašnjenje za sve što nam se dogodilo. Vraćamo se razgovorima, zamišljamo drugačije ishode i pokušavamo da odredimo trenutak u kojem je nešto krenulo pogrešno.
Prošlost jeste važna. Ona je deo našeg iskustva i načina na koji smo naučili da se odnosimo prema sebi i drugima. Ipak, ono što smo nekada doživeli danas prepoznajemo kroz ono što osećamo, mislimo i radimo — upravo sada.
Šta znači „sada i ovde“?
U geštalt psihoterapiji, „sada i ovde“ označava usmeravanje pažnje na iskustvo koje se odvija u ovom trenutku.
To ne znači da ne razgovaramo o prošlosti ili da ne razmišljamo o budućnosti. Naprotiv, i prošlost i budućnost imaju svoje mesto u terapijskom razgovoru. Razlika je u tome što zajedno istražujemo kako su one prisutne danas.
Dok govoriš o nekom događaju, možda primećuješ napetost u ramenima, ubrzano disanje ili potrebu da promeniš temu. Možda kažeš da ti nešto više nije važno, dok se u glasu pojavljuje tuga. Možda želiš da budeš saslušan, ali istovremeno očekuješ da ćeš naići na nerazumevanje.
Takvi trenuci nisu smetnja razgovoru. Oni mogu biti važan deo onoga što pokušavamo da upoznamo.
Prošlost upoznajemo u sadašnjosti
Kada govorimo o odnosu koji nas je povredio, ne vraćamo se doslovno u prošlost. Sećamo je se iz današnjeg trenutka — sa osećanjima, potrebama i razumevanjem koje sada imamo.
Neka iskustva ostavljaju trag u načinu na koji ulazimo u nove odnose. Možemo se povući čim osetimo mogućnost odbacivanja, preuzeti odgovornost za tuđa osećanja ili ćutati onda kada nam je nešto važno.
Ti obrasci često imaju smisla kada razumemo okolnosti u kojima su nastali. Možda su nam nekada pomagali da sačuvamo odnos, izbegnemo sukob ili se zaštitimo. Međutim, ono što je nekada bilo korisno danas može da nas ograničava.
U terapiji ne pokušavamo da osudimo takav način reagovanja. Pokušavamo da ga primetimo, razumemo i proverimo da li nam je još potreban.
Šta možemo da primetimo tokom razgovora?
Pored priče koju donosiš, možemo obratiti pažnju i na način na koji je pričaš.
Možda zastaneš baš pre rečenice koju je teško izgovoriti. Možda se nasmeješ dok govoriš o nečemu bolnom. Možda lako opisuješ šta drugi osećaju, ali teško pronalaziš reči za sopstveno iskustvo.
Ne postoji jedan „ispravan“ način da budeš prisutan. Nije potrebno da odmah prepoznaš svako osećanje niti da znaš odakle ono dolazi. Dovoljno je da polako počnemo da obraćamo pažnju na ono što se pojavljuje.
Ponekad već jednostavno pitanje — „Šta sada primećuješ?“ — može da napravi mali prostor između automatske reakcije i mogućnosti da izabereš nešto drugačije.
Prisustvo ne znači da moramo biti mirni
Biti u sadašnjem trenutku ne znači neprestano biti smiren, sabran ili bez neprijatnih misli.
U sadašnjosti mogu biti prisutni nemir, ljutnja, tuga, zbunjenost ili želja da se udaljimo. Cilj nije da neprijatno iskustvo što pre uklonimo, već da mu priđemo sa dovoljno sigurnosti i radoznalosti.
Kada sebi dozvolimo da primetimo ono što osećamo, iskustvo često postaje jasnije. Lakše razlikujemo šta nam je potrebno, gde su naše granice i šta želimo da kažemo ili uradimo.
Mali prostor za drugačiji izbor
Promena ne mora uvek da počne velikom odlukom. Ponekad počinje trenutkom u kojem prepoznamo šta radimo po navici.
Možemo primetiti da ponovo prećutkujemo ono što nam smeta. Da pristajemo pre nego što proverimo šta želimo. Da se povlačimo čim nam neko postane važan. Ili da od sebe zahtevamo odgovor koji još nemamo.
„Sada i ovde“ nam ne daje gotova rešenja. Ono nam pomaže da jasnije vidimo gde se trenutno nalazimo. Iz te svesnosti može da nastane više slobode — da ostanemo, zastanemo, postavimo granicu, zatražimo podršku ili pokušamo drugačije.
Ne moraš unapred da znaš kako da objasniš ono što ti se dešava. Razgovor može da počne upravo od onoga što primećuješ sada.
Ako razmišljaš o psihoterapiji ili želiš da saznaš kako izgleda prvi susret, možeš mi se javiti i postaviti pitanja koja su ti važna.